Планина Јелица, питома и богата шумама и потоцима, представља природну границу између Драгачева и чачанске котлине. Припада динарском систему планина и пружа се у правцу северозапад–југоисток у дужини од око 30 километара. Њен највиши врх је Црна стена, који се уздиже на 929 метара надморске висине и са кога се пружа импресиван поглед ка масивима Овчара, Чемерна, Троглава и Голупца.
Кроз историју, преко Јелице су пролазили каравани који су повезивали Поморје са Поморављем. Данас, уместо каравана и коња са самарима, њеним путевима и стазама пролазе модерни авантуристи – планинари, љубитељи природе и бекпекери који откривају њене природне лепоте.
Повољан положај Јелице изнад плодних котлина од давнина је привлачио људе да на њеним падинама подижу насеобине и утврђења, са којих су контролисали важне путеве. Њене скровите клисуре, као и стеновити бедеми Стјеника са бројним пећинама, били су посебно привлачни духовницима и монасима испосницима, који су овде налазили мир и тишину за молитву и духовни живот.
Јелица је, са својим тромиленијумским културним наслеђем, права ризница различитих цивилизација које су на овим просторима оставиле свој траг, чинећи ову планину значајним природним и историјским простором Србије.